Uoči prevremenih parlamentarnih izbora i kao deo funkcionerske predizborne kampanje, 1. juna ove godine kosovski premijer u tehničkom mandatu otvorio je trening-centar za traganje i spasavanje u zabačenom planinskom selu Kovače, na obali jezera Gazivode, u opštini Zubin Potok. Centar je formiran u prostorijama nesuđene fabrike četaka „Nada Tomić“, izgrađenim početkom 1990-ih. Nakon izgradnje fabričkog pogona investitori su „shvatili“ da će fabrika zagaditi vodu u jezeru Gazivode, tako da su prazne fabričke hale ostale kao „spomenik“ gluposti ljudi koji su u to vreme upravljali državom i državnim fondovima.
Pored fabrike nalazila se škola, koju su meštani nekoliko okolnih sela samodoprinosom i od svoje sirotinje napravili još davne 1939. godine, da im deca ne bi ostala nepismena. Deca su se opismenila, ali im je jezero potopilo kuće, pa su svoje živote nastavili u industrijskim centrima ondašnje zemlje, one u kojoj se posao dobijao još na železničkoj stanici. Vremenom je škola ostala bez učenika, postavši spomenik ekonomskog i demografskog stradanja Ibarskog Kolašina.
Prema podacima nadležnog ministarstva, evidentirano ih je oko 352.000. Uprkos tolikom broju bespravno izgrađenih objekata, masovna rušenja su izuzetno retka pojava na Kosovu. Na Gazivodama je, međutim, za svega nekoliko nedelja srušeno 17 objekata
Pored škole nalazi se nekoliko kuća u kojima žive potomci radnika pilane koju je takođe potopila voda iz jezera. Malo ispod, bliže jezeru, nalaze se vikendice pet porodica koje su sumorne živote na Kosovu lečile boravkom u prirodi, pored vode. Ispred su turističke info-table i putokazi koji obeležavaju planinarske i biciklističke staze, jer je škola polazna tačka za većinu turističkih aktivnosti u Ibarskom Kolašinu.
Uoči dolaska kosovskog premijera u tehničkom mandatu, koji je istovremeno bio i kandidat na izborima, kosovske centralne vlasti prisvojile su školsku zgradu i pretvorile je u objekat za smeštaj polaznika trening-centra, bez javno predočenog pravnog osnova za takav potez. Pritom su porušile turističku signalizaciju, navodno zato što nije bila ispisana i na albanskom jeziku.
Otimanje se zatim nastavilo na drugoj lokaciji. Samo deset dana nakon dolaska Kurtija, pripadnici kosovskih policijskih snaga i zaposleni u vodoprivrednom preduzeću Ibar-Lepenac zauzeli su prostorije letnjeg kampa u Rezalima, prvog turističkog objekta izgrađenog na obalama jezera Gazivode. Kamp Rezala čine letnji restoran, plaža i jednostavan smeštaj u višekrevetnim bungalovima. Izgrađen je sa namerom da jezero Gazivode postane mesto za beg od svakodnevice i da se stvori delić normalnosti u politički i bezbednosno opterećenom području severa Kosova. Iako je reč o objektu jednostavne infrastrukture, koji se koristi tokom kratke letnje sezone na jezeru na oko 700 metara nadmorske visine, od trenutka zauzimanja do danas u kampu postoji stalno policijsko prisustvo, sa najmanje jednim vozilom i nekoliko pripadnika policije.
A onda je, pored otimanja, krenulo i rušenje. Prve na udaru bile su vikendice ispod škole u Kovačima, njih pet. Nakon njih usledilo je rušenje porodične kuće koja se nalazila između škole i trening-centra. Potom je srušeno još deset vikendica na drugoj lokaciji, takođe na obali jezera Gazivode. Nije pošteđen ni jedini hotel na jezeru, kao ni gradska plaža izgrađena sredstvima Evropske unije.
Kosovski pravni sistem je nakon rata razvio detaljne procedure za postupanje sa bespravno izgrađenim objektima. Prema podacima nadležnog ministarstva, evidentirano ih je oko 352.000. Uprkos tolikom broju bespravno izgrađenih objekata, masovna rušenja su izuzetno retka pojava na Kosovu. Na Gazivodama je, međutim, za svega nekoliko nedelja srušeno 17 objekata koje su koristili lokalni Srbi. Ako se zakon primenjuje jednako na sve, ostaje pitanje zašto je njegova najbrža i najgrublja primena upravo na obalama Gazivoda.
Obrazac po kojem se rušenja sprovode prilično je jednostavan. Ibar-Lepenac vlasnicima dostavlja obaveštenja kojima ih označava kao „uzurpatore imovine“ i ostavlja im rok od sedam ili petnaest dana da dostave dokumentaciju ili „oslobode imovinu i vrate je u prvobitno stanje“. Takvo obaveštenje samo po sebi nije izvršna isprava na osnovu koje bi moglo da se pristupi rušenju. Ipak, prisustvo naoružanih pripadnika kosovske policije omogućava da se odluka jednog javnog preduzeća pretvori u činjenicu na terenu, a vlasnici dovedu pred svršen čin.
Nakon rata katastar na Kosovu rekonstruisan je na osnovu dokumentacije koja je fizički ostala na Kosovu i drugih raspoloživih podataka, dok je veliki deo originalnih i ažuriranih katastarskih evidencija bio izmešten u centralnu Srbiju
Preduzeće Ibar-Lepenac u čitavom postupku nastupa sa pozicije izrazite moći, a naročito njegov direktor Faruk Mujka, koji je u više javnih obraćanja izjavio da je dobio zadatak da „stavi pod kontrolu imovinu Ibar-Lepenca“. U tome ima bezrezervnu podršku kosovske policije, što se možda najbolje vidi iz izjave zamenika komandira Regionalne direkcije policije Sever Vetona Eljšanija, koji je rekao da je uloga policije da sprovodi odluke centralnih vlasti. Policija, međutim, nije izvršna služba jednog javnog preduzeća, niti je Ibar-Lepenac organ centralne vlasti. U čitav proces uključila se i Fitore Pacoli, ministarka zaštite životne sredine u tehničkom mandatu, koja je nakon rušenja, uz fotografije sa terena, trijumfalno poručila da će se akcija nastaviti „bez kompromisa“.
Nakon rušenja deset vikendica reagovala je Kancelarija Evropske unije na Kosovu, tražeći da se dalje takve akcije odmah zaustave i da se čitav proces vrati u zakonske okvire. EU je posebno ukazala na činjenicu da su rušenja sprovedena dok su vlasnici već pokrenuli sudske postupke u okviru roka koji im je ostavio sam Ibar-Lepenac, kao i na probleme sa poštovanjem procedure, imovinskih prava i prava na delotvoran pravni lek. Slične zabrinutosti izrazile su i druge međunarodne misije i ambasade u Prištini. Nakon rušenja hotela „Jezero“, Evropska unija ponovo je zatražila od kosovskih organa da obustave dalje akcije. Sledeće na udaru su devet kuća i seoska sala u Rezalima, kao i preostale dve kuće u selu Kovače, a rokovi koje je Ibar-Lepenac ostavio vlasnicima ističu oko 18. avgusta.
U pozadini svega nalazi se mnogo stariji i veći problem: neusklađenost katastarskih evidencija koje se nalaze u Srbiji i na Kosovu. Nakon rata katastar na Kosovu rekonstruisan je na osnovu dokumentacije koja je fizički ostala na Kosovu i drugih raspoloživih podataka, dok je veliki deo originalnih i ažuriranih katastarskih evidencija bio izmešten u centralnu Srbiju. Upravo zbog toga je u okviru tehničkog dijaloga 2011. godine postignut Sporazum o katastru. Njime je predviđeno da specijalni predstavnik Evropske unije dobije skenirane kopije svih originalnih katastarskih evidencija iz perioda pre 1999. godine koje su izmeštene sa Kosova, a zatim da se one uporede sa rekonstruisanim kosovskim katastrom. Tamo gde se podaci razlikuju, pitanje je trebalo da bude rešavano kroz poseban mehanizam verifikacije.
Petnaest godina kasnije, taj dogovor i dalje nije sproveden. Tehničko pitanje se toliko politizovalo da je na kraju napravilo ogroman problem običnim ljudima na Kosovu, pogotovo Srbima. Za mnoge od njih veoma je teško da dokažu vlasništvo nad imovinom, naročito ako je od kraja 1980-ih bilo promena u vlasničkom statusu, bilo zbog ostavinskih postupaka i nasleđivanja, bilo zbog kupoprodajnih ugovora. Otuda se među Srbima na Kosovu često u šali može čuti da im se imovina još vodi na Miloša Obilića i kneza Lazara.
Problem se na Gazivodama dodatno komplikuje. Početkom devedesetih u brojnim slučajevima sprovedena je deeksproprijacija zemljišta, kojom su parcele vraćene prvobitnim vlasnicima. Postoje i slučajevi u kojima su vlasnici objekata potpisali ugovore o dugoročnom zakupu zemljišta sa JP „Srbijašume“, koje Ibar-Lepenac ne uzima u obzir. Ima i parcela za koje vlasnici tvrde da nikada nisu bile u vlasništvu Ibar-Lepenca, iako su u kosovskom katastru upisane na to preduzeće.
Problem se može rešiti jedino u pravnom postupku u kojem bi svaka strana iznela dokumentaciju i dokazala svoj pravni osnov za vlasništvo ili korišćenje zemljišta. Kada kuća jednom bude srušena, pravni postupak možda još postoji, ali kuće više nema
Katastarska nesaglasnost se, međutim, ne rešava bagerom. Može se rešiti jedino u pravnom postupku u kojem bi svaka strana iznela dokumentaciju i dokazala svoj pravni osnov za vlasništvo ili korišćenje zemljišta. Umesto toga, kosovske institucije i Ibar-Lepenac odlučili su da prvo uspostave faktičku kontrolu nad imovinom, a da pitanja vlasništva i zakonitosti ostave za kasnije. Kada kuća jednom bude srušena, pravni postupak možda još postoji, ali kuće više nema.
Svaka akcija ima svoju reakciju, koja se pre ili kasnije pojavi u nekom obliku. Pritisak na zvanični Beograd da nešto učini kulminirao je time što je predsednik Aleksandar Vučić najavio mogućnost intervencije na toku reke Ibar uzvodno od jezera Gazivode. Sama činjenica da je takva mogućnost ušla u politički govor pokazuje da je pitanje rušenja imovine lokalnih Srba dobilo potpuno novu dimenziju. Duh je pušten iz boce, a Rubikon je pređen. Vučić nije saopštio da je odluka o promeni toka Ibra doneta, već da su već pozvani inženjeri i drugi stručnjaci da tu mogućnost razmotre. Ali jednom kada je ideja da se kontrolom toka Ibra može uticati na vodostaj jezera Gazivode javno izgovorena sa mesta predsednika Srbije, ona je postala deo političke stvarnosti. Čak i ako nikada ne bude sprovedena, teško je očekivati da će jednostavno nestati iz budućih razgovora Beograda i Prištine.
Da li će se rušenje kuća na jezeru Gazivode zaustaviti nakon svih izjava, apela i pretnji koje dolaze ne samo iz Beograda već i iz međunarodne zajednice? Ako je suditi po dosadašnjem obrascu postupanja kosovskih vlasti, nema mnogo razloga za optimizam. Nova obaveštenja Ibar-Lepenca već su uručena vlasnicima u Rezalima i Kovačima, gde je ugroženo ukupno jedanaest kuća i vikendica, kao i seoska sala.
Na Kosovu se očekuju novi parlamentarni izbori, a Kurti je ovim rušenjima i drugim dešavanjima na severu već uveliko u kampanji. Sa druge strane, i Vučić je u kampanji i zato više ne može lako da ignoriše rušenja na jezeru Gazivode, kao što je to činio donedavno. Kada su obe strane u kampanji, a Gazivode postanu deo političkog nadmetanja, teško je očekivati da će razum prvi stići na cilj. U takvim okolnostima, mnogo je realnije očekivati nastavak konfrontacije nego brzo smirivanje situacije.
Procenjuje se da oko jezera Gazivode ima oko 155 kuća, uz kampove, restorane, seoske sale i druge objekte. Nije realno očekivati da svi oni budu srušeni bez odgovarajućeg pravnog postupka. Isto tako, nije realno ni da međunarodna zajednica beskonačno ostane pasivna pred razaranjem imovine jedne etničke zajednice u ovakvom obimu. U jednom trenutku moraće da reaguju. Što duže budu čekali, posledice će biti veće, a neke od njih i nepovratne. Među njima je i san da jezero Gazivode bude mesto spajanja, a ne sukoba, i da turizam, priroda i ekonomski razvoj mogu da pobede mržnju i duboko ukorenjeni etnonacionalizam.
Tri dana do rušenja
„Srušićemo ti kuću, imaš tri dana da se iseliš, do ponedeljka“, zagrmeo je kosovski policajac na lošem srpskom, sa prepoznatljivim akcentom.
„To je kuća mog dede koju je sazidao još 1981. godine. Imam sve papire o nasledstvu, čak su i računi za struju redovno plaćani“, isprekidanim glasom meštanin je nemušto pokušao da objasni kako je njegova porodica stekla kuću u selu Kovače, na obali jezera Gazivode.
„Radi kako ti volja, kuća će ti biti srušena u ponedeljak“, završio je razgovor policajac.
Kuća nije srušena u ponedeljak, već u utorak, 30. juna, nakon usmenog naloga istog kosovskog policajca.
„Je l’ postoji bar 1 odsto šanse?“
U Rezalima sam, na vikendici. Tu sam bila najsrećnija, potpuno sam se srodila sa tom prirodom i vodom. A poslednjih sedam dana nikad nisam bila tužnija. Ovoliko nisam bila tužna ni kad sam tatu sahranila. Psihički sam razorena, hoću da umrem od tuge. Svakog dana sam plivala i plakala… kao luda.
Ne znam kako da počnem da pakujem stvari iz kuće. Ovde sam sedam dana i ne mogu da počnem. Vrtim se, gledam, ali ne mogu. Najbolje da me zatrpaju sa sve stvarima kad je budu rušili. Je l’ veruješ da postoji bar 1 odsto mogućnosti da nam neće srušiti kuću?
(Vlasnica kuće u Rezalima, koja čeka da sazna da li će joj kuća biti srušena oko 18. avgusta.)
